Miro (Commiphora myrrha) je grm iz čije se stabljike, poput tamjana kad se zaseče, dobija smola.
Miro je jedno od prvih ulja koja Isus prima nakon svog rođenja, i jedno od poslednjih. U ono vreme se koristilo kako bi se sprečila infekcija pupčane vrpce. Trudnice su smatrale da se korišćenjem mira prima zaštita protiv generacijskih kletvi. Zato su koristile ovo ulje tokom trudnoće i nanosile ga na pupčanu vrpcu svoje novorođene dece. Postoji verovanje da je miro štitio decu koja su imala manje povrede kože, a štitila ih je od infekcija koje su u ono vreme vladale. Kaže se da je Isus odbio vino mešano s mirom koje su mu rimski vojnici nudili dok je visio na krstu. Miro se spominje u najstarijem medicinskom dokumentu – Papirusu Ebers-u, u 16. veku p.n.e. u Egiptu – kolekciji od 877 recepata. Hildegard von Bingen (1098-1179) takođe je u svojim spisima spominjala miro.
U starom Egiptu miro se koristio kao mast za balsamovanje tela, odnosno njegovo očuvanje. Zato predstavlja simbol besmrtnosti. U Bibliji se spominje kao jedan od darova triju mudraca novorođenom Isusu. Od mira se pravilai mast za rane i navodno nijedan grčki vojnik nije u rat odlazio bez nje. Arapi su ga koristili za regeneraciju kože.
Miro je najpoznatije biblijsko ulje. Koristio ga je sam Bog kao sveto ulje za pomazanje dato Mojsiju u Knjizi Izlaska 30:23. Estera se kupala u miru šest meseci pre nego što se udala za kralja. David peva o miru u Psalmu 45 kao o ulju radosti dok Solomon u Mudrim izrekama 7:17 upozorava preljubnicu koja je namirisala svoj krevet mirom.
Poznato je kaosredstvo za kađenje još iz doba starog Egipta gde se, kao i u Bibliji, spominje u obrednim ritualima. Tada su ga koristili i kao zaštitu od insekata.
